woManhattan

Moja Amerika – kako je ostvaren jedan životni san

Grand Canyon

Godinama mi je proputovanje kroz SAD bilo velika želja, ali se nikada nisu “sklopile” kockice da na njega zaista i krenem. Ipak, čvrsta volja i par meseci temeljnog planiranja učinili su da se ideja pretvori u put iz snova. Zbog toga je ovo i prvi tekst na ovom blogu, a u narednim svaka od ovih destinacija biće predstavljena mnogo detaljnije. I ne samo ove, već i mnoge druge lokacije širom sveta.

Kada bih rekla da volim putovanja, to ni približno ne bi opisalo kako se zaista osećam dok pakujem kofere i krećem “u pohod” na nove destinacije. Svaki put za mene je kao lek, pa kad sam pod stresom, čak i ako mi okolnosti ne dozvoljavaju da se uputim negde, prava terapija mi je da pretražujem gde bih mogla da odem u bližoj ili daljoj budućnosti. Nekada do detalja isplaniram putovanja za koja sam unapred svesna da se možda nikada neće desiti… Ali baš taj plan me tera da dam sve od sebe da ga sprovedem u delo. A nekada i univerzum umeša prste, pa se sve posloži baš onako kako treba.

Tako je otprilike bilo i sa mojim putovanjem iz snova. Oduvek sam želela da odem na “road trip” po Americi, da je pređem od istočne do zapadne obale, da vidim sva različita lica ove neverovatne zemlje, upoznam njihovu kulturu, probam hranu…

Pretraživala sam na internetu na sajtu Roadtrippers.com i nedeljama crtala mapu mesta koje bih želela da vidim, moj suprug napravio je svoju, a onda smo krenuli da tražimo kompromisno rešenje – šta želimo oboje, šta je obavezno na mojoj, a šta na njegovoj mapi.

Antelope Canyon

Antelop Kanjon, © Bojan Bokic

I odlučili smo – početna tačka mora biti Njujork, u koji smo se bespovratno zaljubili 2013. godine, kada smo ga prvi put posetili, i u kom smo se i venčali. Još tada smo znali da će svaki sledeći povratak u ovu zemlju morati da uključi i, prema našem mišljenju, najlepši grad na svetu. Kao poslednju tačku na ovom putovanju odabrali smo San Francisko. Istina, moja prva, ispostavilo se – potpuno nerealna – ideja bila je da posle “skoknemo” i to Havaja, ali ona će na svoju realizaciju morati da sačeka još neko vreme.

Malo po malo i kockice su se sklapale, da bismo jednog dana rešili – idemo, pa kud puklo… Kupili smo karte, rezervisali smeštaj, prevoz i strpljivo čekali polazak na tronedeljno putovanje, koji smo isplanirali za sredinu maja, jer je tada vreme idealno za svaku od ovih destinacija.

Jutarnjim letom iz Beograda, preko Amsterdama, stigli smo u Njujork, gde smo proveli nedelju dana.

I bruklinski i Menhetn most prešli smo peške, prošetali smo i kroz svih 2.5 kilometara Hajlajna, nekadašnje železničke pruge koja je pretvorena u park i koju posete milioni turista godišnje. U Central Park, u kom smo se prošli put venčali, vraćali smo se nekoliko puta, dok mi je Brajant Park bio obavezna svakodnevna stanica za relaksaciju. Tamo je pravo uživanje bilo sesti i pustiti da grad prolazi pored vas.

Isprobali smo čuvene njujorške “begele”, pecivo punjeno krem sirom i “začinjeno” lososom, i potpuno mi je jasno zbog čega su se proslavili, ali ne i zašto ih nema kod nas, kada smo već tako dobro prihvatili američku brzu hranu.

Posetili smo Brodvej i pogledali fascinantnu predstavu “Les Miserables“, nakon čega je bilo vreme da se pozdravimo sa “Velikom jabukom”.

Las Vegas

Las Vegas, © Bojan Bokic

Sledeća destinacija bila je Las Vegas, koji deluje sjajno noću, ali kada se svetla pogase, ostaje samo kič, a građevine deluju kao napravljene od kartona. Odatle smo krenuli na pravo proputovanje sa prijateljima, u kamp vozilu, kojim smo za četiri dana prešli oko 2.000 kilometara. Bilo je naporno, ali je vredelo, jer smo videli najpopularniji nacionalni park u Juti, Zion and Brajs Kanjon, koji izgleda kao mnogo veća varijanta Đavolje varoši, Horseshoe Bend, meandar u obliku potkovice, kojim prolazi reka Kolorado, kao i Antelop Kanjon, jedno od najlepših mesta koje sam ikada videla, ali ujedno i mesto u kom ima ubedljivo najviše turista po metru kvadratnom. Uživanje u Grand Kanjonu umalo da nam pokvare kiša i magla, ali smo i tada imali sreće, jer se brzo razvedrilo. I jedan utisak nosim sa svake od ovih lokacija – veličanstveno, u svakom smislu ove reči.

Calico Ghost Town, © Bojan Bokic

Kaliko grad duhova, © Bojan Bokic

Usput smo posetili i gradić Vilijams, koji se nalazi na čuvenom Route 66, a koji još uvek živi, za razliku od većine drugih na ovom putu, koji su gotovo potpuno pusti. “Protrčali” smo i kroz Bedrok Siti, posvećen čuvenim junacima crtanog filma Flintstonovi, Kremenku i Kamenku, naišli smo pored puta i na “Centar za teleport na Uran”, koji je napravio neki entuzijasta i zapravo ne služi ničemu, a praćeni mrkim pogledima prošli smo kroz Kolorado Siti, prestonicu poligamije, na granici Jute i Arizone.

Put smo nastavili ka Kaliforniji, a našu kuću na točkovima zamenili smo primerenijim (i bržim) vozilom, uz pomoć kog smo za pet dana prošli još preko 2.000 kilometara. Obišli smo Mohave pustinju i u njoj gradić Kelso – koji zapravo čini samo jedna zgrada, pretvorena u turistički centar i muzej sa “zatvorom” (metalnim kavezom u koji su nekada smeštali izgrednike i alkoholičare).

Los Angeles, view from The Griffith Observatory

Los Anđeles, pogled sa Grifit Opservatorije, © Bojan Bokic

Kaliko, u kom je tokom “zlatne groznice” iskopano 20 miliona dolara u srebru, sada je potpuno prazan i od njega su napravili turističku atrakciju, koju su nazvali Grad duhova. U Barstou smo se zaustavili zbog “najvažnije sporedne stvari na svetu” za žene – kupovine, budući da je ovde smešten autlet centar sa modelima zvučnih “potpisa” modne industrije, a po (zaista) sniženim cenama.

U Los Anđelesu proveli smo dva dana, nakon kojih sam poželela da smo ipak nešto drugo stavili na mapu. Jer, iako ima nekoliko veoma lepih delova, ovaj grad me ni najmanje nije oduševio. Ali, radovala sam se onom što sledi – Josemiti nacionalnom parku, dolini Napa i San Francisku, za koje sam znala da će me raspametiti i nisam pogrešila.

Yosemite National Park

Yosemite National Park, © Bojan Bokic

Josemiti, koji se prostire na preko 3.000 kvadratnih kilometara, pravo je čudo prirode i nekoliko dana bilo bi premalo da se vidi svaki deo ovog nacionalnog parka, njegove sekvoje, vodopadi, jezera… Volela bih da smo više vremena proveli u Napi, ali smo probali njihovo vino, pa se i to računa. San Francisko je grad potpuno drugačiji od svih koje sam u svom životu posetila. Golden gejt most, najslikanije kuće ovog grada, nazvane Ofarbane dame), Kineska četvrt, Ribarska luka, Union trg, krivudava Lombard ulica, Kastro distrikt – to su lokacije koje ne smete da zaobiđete. Ali ono što je najbolji deo ovog grada jeste neverovatna energija koju imaju ljudi u njemu – svi su veoma prijatni, uglavnom nasmejani, pa nije ni čudno što je nazvan Gradom tolerancije.

Bogatiji za mnogo kilometara pod našim točkovima i nogama, hiljade i hiljade fotografija u aparatima i punim srcem vratili smo se kući. I već pravim plan za neka naredna putovanja. Jer važno je samo dovoljno jako želeti!

Painted Ladies, San Francisco

Ofarbane dame, San Francisko, © Bojan Bokic

Autor: Anja
Foto: © Bojan Bokic

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Moja Amerika - kako je ostvaren jedan životni san