woManhattan

Detaljan vodič: Kako organizovati road-trip po Americi i koliko to košta

Foto: Bojan Bokić

Prvi tekst na ovom blogu govori o našem putu po Americi i zove se “Kako je ostvaren jedan životni san“. I zaista je bilo tako – road-trip po SAD bilo je putovanje koje sam oduvek sanjala i nadala mu se, ali nisam bila sigurna da će se ikada zapravo desiti. Ukoliko i vi sanjate o tome, ovaj vodič će vam sigurno biti koristan.

U ovom tekstu ponoviću neke stvari koje sam tamo već rekla, ali ću i objasniti detaljno kako smo isplanirali ceo put, kao i koliko je to koštalo, što mnoge sigurno više zanima nego kako smo se mi proveli 🙂

PRVA I OSNOVNA STVAR

Najvažnije kada krećete na bilo kakvo putovanje gde treba da obiđete više od hotela u kom ste smešteni jeste da imate – plan. Kada krećete na road-trip važno je da taj plan bude što detaljniji, posebno ako ste vremenski ograničeni.

Zato, prva i osnovna “stanica” na našem planiranju je sjajan sajt Roadtrippers. Nisam sigurna kako funkcioniše za Evropu i ostatak sveta, iako mi deluje da nije toliko detaljan, ali ukoliko planirate put po SAD – sasvim sigurno će vam biti dragocen. Možete skinuti i aplikacije za Android i iPhone, pa iako u ovom trenutku možda ne planirate da pakujete kofere, svakako ćete se sjajno zabavljati pregledajući ih – za mene nema bolje anti-stres terapije.

Kada odaberete kuda biste želeli da idete, možete tražiti da vam se prikažu hoteli na tom putu ili u blizini, atrakcije (i tu možete da odaberete da vam prikaže sve, ili samo npr. zabavne parkove, atrakcije za decu, muzeje, zoološke vrtove, akvarijume, ili sezonske – zimske/jesenje atrakcije), mesta gde možete nešto da pojedete i/ili popijete, priroda (plaže, nacionalni parkovi, rezervati, bašte…), razne zanimljive lokacije (npr. one na kojima su snimani neki filmovi ili serije, istorijske, pa i jezive i napuštene lokacije), potom kampovi, mesta za izlaske, šoping ili servisi.

Vrlo bitno!
Ukoliko ste iz Srbije, za Ameriku vam je potrebna viza. Uglavnom se dobija na 10 godina, košta 160 dolara i, nakon što odete na razgovor u ambasadu, ukoliko ste dobili (a to ćete saznati odmah tamo), stiže vam pasoš DHL-om za dva dana.

Grand Kanjon; Foto: © Bojan Bokic

Grand Kanjon / Foto: © Bojan Bokic

ŠTA OBIĆI

Naš plan bio je sledeći – želeli smo najpre ponovo da posetimo Njujork (jer, NY je uvek dobra ideja!), u koji smo se zaljubili na prvi pogled i u kom smo se i venčali (detaljnije o tome u nekom sledećem tekstu), a potom da krenemo na road-trip, i da vidimo obavezno San Francisko, sve ostalo bilo je podložno promenama. Ubrzo nam se u planovima pridružio moj najbolji drug, budući da je godinama živeo u Americi, ali osim Njujorka nije obišao ništa više, a potom i njegova rođaka, koja živi u Las Vegasu, i njen muž. Kada je road-trip u pitanju, ako mene pitate, važi pravilo – što više to bolje, i ljudi i destinacija, posebno ako vam ti ljudi odgovaraju, a ispostavilo se da su nama i te kako odgovarali. Nekoliko dana pokušavali smo da se usaglasimo šta je to što uopšte želimo da vidimo, koliko vremena nam je potrebno i koliko imamo na raspolaganju, te da napravimo kompromis između želja i mogućnosti.

I kada smo svi “ukrstili” svoje mape, pročistili i racionalizovali, otprilike smo došli do ovoga što je pred vama (detaljniju mapu možete pogledati klikom ovde).

mapa-roadtrippers

Dakle, ideja je bila da iz Njujorka dođemo do Las Vegasa, pa odatle da krenemo na road-trip. Juta, Arizona, Nevada i Kalifornija prepune su prirodnih lepota i za prvo proputovanje odlučili smo se za ove četiri države (+ Njujork, koji smo prethodno obišli, i posebno ću ga obraditi u jednom od narednih tekstova). Preskočili smo veliki deo Amerike, ali nešto mora da nam ostane i za sledeća putovanja, zar ne?

Brajs kanjon, Foto: © Bojan Bokic

Brajs kanjon / Foto: © Bojan Bokic

Naše putešestvije

Petak ujutro (i pri tom mislim baš ujutro, jer smo na Stripu bili već oko 6) posvetili smo obilasku Las Vegasa. I moj utisak je – jedan veliki grad od kartona. Bar tako izgleda pod suncem. Iako uveče, kada se popale sva ona svetla i fontane deluje zaista glamurozno, ujutro tu možete videti samo omamljene ljude, koji su verovatno mnogo novca izgubili u kazinima, a pored toga i pojam o vremenu, ili noćne radnice koje se polako vraćaju u svoje sobe, da bi se odmorile do večeri. Ipak, o Vegasu više neki drugi put…

Na road-trip krenuli smo iz Las Vegasa u petak popodne, a budući da je bio vikend pred Memorial Day (koji je uvek poslednjeg ponedeljka u maju) očekivali smo užasnu gužvu na putu. Međutim, imali smo mnogo sreće – ili su svi putovali avionom (što je verovatnija opcija, kada se uzme u ozbir cena karte koju smo oplatili, ali to u poglavlju ispod), ili su ostali kod kuće, ali put je tekao veoma glatko. Predveče smo, prema planu, stigli blizu kanjona Brajs i ideja je bila da tu prenoćimo, a potom rano ujutro obiđemo ovaj nacionalni park i krenemo dalje ka Zionu. I u jedan i u drugi nacionalni park plaća se ulaz, košta 30 dolara po vozilu i važi sedam dana. Cena za motocikl je 25, a po čoveku (nemotorizovanom) 15 dolara.

Brajs je zaista nestvarno lep i ljudima iz Srbije opisujem ga rečima – Đavolja varoš na n-ti. Peške smo prošli kroz njegov dobar deo, pokisli, išli kroz crveno blato, okliznuli se nekoliko puta, ali smo, posle nekih dva sata, koliko je “planinarenje” s jednog dela na drugi trajalo, svi bili presrećni što smo videli ovaj fenomenalni nacionalni park.

Planirali smo da stanemo na doručak u čuveni Merry Wives Cafe, na samoj granici između Jute i Arizone (poznatoj i kao Avenija Juzona). Ovaj kafe više nego po svojoj hrani (za koju, ipak, kažu da je veoma dobra) čuven je po tome što ga vode članovi poligamne grupe (uostalom, Kolorado Siti poznat je kao “poligamna prestonica sveta”) i zato je jedan članak za njih napisao da “hrane gladne i radoznale” – a mi smo bili i jedno i drugo. Međutim, restoran nije radio kada smo došli, samo nas je neko iznutra gledao kroz blago otvorena vrata, pa smo to shvatili kao znak da treba da nastavimo svoj put dalje.

Teleport na Uran, jednako ludo kao što zvuči; Foto: © Lazar Mišeljić

Teleport na Uran, jednako ludo kao što zvuči / Foto: © Lazar Mišeljić

I krenuli smo ka Zionu, ali smo kroz njega samo prošli i videli veoma mali deo, jer je kiša bila takva da je bilo nemoguće obići bilo šta, a uživati u onom što se vidi posebno. Na sreću, naišli smo na Teleport na Uran (ne, nažalost, ne šalim se), pa nam je donekle nadoknadilo taj gubitak.

Nakon toga obišli smo Antelop kanjon, sasvim sigurno jednu od najlepših lokacija koje će vaše oči u životu videti. Za obilazak Antelopa postoje dve ture – obilazak gornjeg ili donjeg kanjona, a cene se kreću od 40 dolara pa naviše, u zavisnosti od toga kada želite da odete (za sjajne fotografije je najbolje svetlo od 11 do 13h, ali tada su i ture skuplje, pa koštaju i preko 100 dolara).

Antelop kanjon; Foto: © Bojan Bokic

Antelop kanjon / Foto: © Bojan Bokic

Nakon Antelopa, planirali smo da obiđemo Little Colorado River, ali smo umesto nje došli do brane Glen kanjona na jezeru Pauel. Posle toga obišli smo Horseshoe Bend, koji nudi svakako jedan od najspektakularnijih pogleda na reku Kolorado, a potom krenuli ka Grand kanjonu. Uveče smo stigli samo da vidimo Desert View Watchtower (also known as Indijanska kula) i premoreni otišli na spavanje jedvačekajući sutra ujutro, da obiđemo što veći deo ove spektakularne lokacije. I zamalo da nam to ne pođe za rukom. Naime, ujutro je bila takva magla da se nije videlo baš ništa. Razočarani, stajali smo i gledali u ništa, spremali se da krenemo dalje, ako nam je već ovaj plan propao zbog nečeg na čega nismo mogli da utičemo, kad se, bukvalno za 10 sekundi, podigla magla i pred nama se pojavio neverovatan prizor. Veliki kanjon, najveći na svetu (OK, nije najveći – jer se teško utvrđuje da li se pod veličinom misli na dužinu, dubinu ili nešto treće – ali smatrajmo ovo srećnom igrom reči), u kom smo potom ostali pola dana, a opet smo obišli samo jedan mali deo.

Desert View Watchtower na Grand kanjonu / Foto: © Bojan Bokic

Desert View Watchtower na Grand kanjonu / Foto: © Bojan Bokic

Ukoliko idete na road-trip po Americi i planirate da obiđete Grand Kanjon (a svakako bi trebalo), treba da znate da cene tura mogu da variraju. Sam ulazak u nacionalni park (severna i južna strana) plaća se 25 dolara po vozilu i u okviru ove cene imate sedmodnevnu propusnicu, kao i besplatne šatl autobuse uz pomoć kojih ćete se brže i lakše kretati i obići mnogo više (ipak, ni oni ne dopiru svuda, pa se nadam da ste spremni na mnooogo šetanja), dok je cena za ulazak na zapadni deo GC 88 dolara po osobi. Ukoliko želite turu helikopterom iznad kanjona platićete od 199 do 299 dolara po osobi, u zavisnosti od toga da li želite da letite iznad južnog ili zapadnog dela, dok ćete “prizemne” ture plaćati 72 ili 110 dolara po osobi, opet u zavisnosti od lokacije. Zaključili ste – zapadni obod je mnogo skuplji, a na njemu se nalazi i fantastični Grand Canyon Skywalk. Međutim, ukoliko planirate da se prošetate ovim “mostićem” ta šetnja koštaće vas 80 dolara i nećete smeti da fotografišete (naravno, ponudiće vam velikodušno da od njih kupite profesionalne fotografije).

Nakon Grand Kanjona polako ali sigurno krenuli smo nazad ka Las Vegasu, ali smo usput obišli najpre Flintstones Bedrock City (najkraće moguće rečeno – veliko gubljenje vremena, ali bar imamo slatke fotke sa velikim Fredom Kremenkom), potom otišli na ručak u predivni gradić Vilijams, koji se nalazi na čuvenom Route 66 i jedno je “preživelih” mesta američke “Glavne ulice”. Imali smo ideju da svratimo i do Bearizone, ali smo i od toga morali da odustanemo zbog nedostatka vremena. Kada smo stigli do brane Hoover već je padao mrak i čuvari su nas nevoljno pustili da prođemo (kontrola je prilično stroga, pregledali su i nas i vozilo).

Naš RV i Fred Kremenko na ulasku u Flintstones Bedrock City / Foto: © Bojan Bokic

Naš RV i Fred Kremenko na ulasku u Flintstones Bedrock City / Foto: © Bojan Bokic

Vratili smo se u Vegas i krenuli u noćni obilazak. Ovoga puta delovao je baš onako kakvog smo gledali na TVu.

Ujutro je došlo vreme da krenemo dalje i pozdravimo se sa našim saputnicima/domaćinima. Pokupili smo unapred rezervisani automobil i iz Las Vegasa krenuli na jug, ka pustinji Mohave, a usput smo svratili u gradić Bejker (koji ima tek 735 stanovnika!), gde smo videli najveći toplomer na svetu, doručkovali u nadaleko poznatom restoranu Mad Greek i kupovali u najčudnijoj prodavnici koju sam u životu videla, Alien Fresh Jerky, gde nas je ispred ulaza “čekalo” desetak vanzemaljaca (bez brige, ako se neko pitao – nisu pravi). Potom smo obišli Kelso, potpuno napušten, sablasno prazan gradić u kom postoji nefunkcionalna železnička stanica (pretvorena u nešto manje nefunkcionalan muzej) i zatvor kakav je nekada bio – kavez na suncu, gde su kažnjavali “pijance i druge individue”. Iako je Kelso čuven po svojim peščanim dinama, do njih ipak nismo stigli. Nakon obilaska nacionalnog rezervata Mohave otišli smo u Laflin, koji je poznat i kao Las Vegas za penzionere, odnosno mesto gde stariji odlaze da se kockaju. Ujutro smo se vratili u Mohave, da pokupimo druga koji je tamo prespavao, pa zajedno krenuli dalje, ka Barstou – neki su hteli da u ovaj gradić dođemo jer se pominje na početku “Paranoje u Las Vegasu”, a neki smo hteli zbog toga što imaju sjajan autlet za još sjajniji šoping. Negde oko 17h stigli smo u Kaliko, grad duhova koji je postao turistička atrakcija, pa iako se inače plaća ulaz 8 dolara po osobi, budući da smo stigli pred samo zatvaranje niko nam ništa nije tražio. Svakako, uspeli smo da ga obiđemo i najbolji deo (osim neplaćanja ulaza :)) je što smo bili gotovo sami. Iako nije među najvažnijim stvarima koje treba videti, svakako je zanimljivo zaviriti u očuvane “gradove duhova”, kako bi se bar donekle stekao utisak kako se živelo u 19. veku tokom Zlatne, odnosno u ovom slučaju “Srebrne groznice” u Americi.

Horseshoe bend / Foto: © Bojan Bokic

Horseshoe bend / Foto: © Bojan Bokic

Predveče smo stigli u Los Anđeles, koji je bio naša baza naredna dva dana i za mene predstavlja prilično razočaranje. Jako čudno (ne)organizovan grad, sa javnim prevozom koji gotovo da nikako ne funkcioniše, što je nakon Njujorka i njihovog perfektnog metro sistema pravi šok. Osim toga, grad je ogroman, sve je daleko, tako da je šetanje isključeno, taksi se nikako ne isplati, i najjednostavnije je svuda ići automobilom, zbog čega su užasne gužve, posebno u špicu, a kakva je gimnastika parkiranje je posebna priča. Kao šlag na tortu, ovaj grad ne uspeva ni u onom što obećava – mnogo je manje glamurozno nego što izgleda na TVu (nije da sam očekivala ne znam kakav glamur, ali valja napomenuti).

Najbolji deo posete Los Anđelesu bio je – odlazak. Naime, krenuli smo preko Venice Beach, Santa Monike i Malibua (jasno mi je da negde imena lokacija pišem u originalu, a negde transkribovano, ali neke stvari bi izgledale užasno “po našem”, tako da to radim samo kada ima smisla), koji su mi ipak malo popravili celokupan utisak.

Kaliko, grad duhova / Foto: © Bojan Bokic

Kaliko, grad duhova / Foto: © Bojan Bokic

Vozili smo se neko vreme kalifornijskom obalom (koja je PREDIVNA i definitivno nešto što treba da uvrstite u svoje planove), da bismo onda krenuli polako ka nacionalnom parku Josemiti, sa pauzom u Freznu (poznat kao “najveći mali grad u Americi”) i noćenju u Maderi. Planirali smo pre toga da posetimo Sekvoja park, ali smo rešili da ćemo to žrtvovati – svakako, fenomenalne sekvoje sačekale su nas u Josemitiju, gde smo stigli rano ujutro i proveli tamo gotovo ceo dan. I apsolutno je vredelo. Štaviše, da provedete tamo nekoliko dana, ne biste stigli sve da vidite i ne bi vam bilo dosadno ni u jednom trenutku. Priroda je apsolutno predivna i fotografije nastale tamo su zapanjujuće (u tome vrlo brzo u jednom od narednih postova).

Popodne smo već bili u dolini Napa, o čijoj lepoti ste sasvim sigurno već slušali. I kada bih mogla da vratim vreme i nešto izmenim u planu i programu ovog putovanja, to bi (osim noćenja u Maderi, ali o tome u pasusu “Smeštaj”) bilo manje vremena u LA a više u Napi. Provozali smo se pored brojnih vinarija i kroz predivni gradić Napa, ali je već padao mrak i osim što nemamo dobre fotografije, nismo uspeli ni da uživamo tamo kako dolikuje. I zato moram da se vratim tamo!

Gradić Vilijams na Route 66; Foto: © Bojan Bokic

Gradić Vilijams na Route 66 / Foto: © Bojan Bokic

Uveče smo stigli u San Francisko, poslednju tačku našeg road-tripa i grad u koji sam se potpuno zaljubila. I čudno je to, jer ne volim ga toliko zbog izgleda (jer, hodati uzbrdo-nizbrdo mi nije baš omiljeno), koliko zbog osećaja koji sam imala u ovom gradu. Zapravo, meni se kod putovanja mnogo toga vrti oko osećaja. Može grad da bude najlepši na svetu, ali ako mi ne “legne”, neću poželeti da se u njega vratim (takav slučaj je npr. bio sa Milanom i Barselonom, koji su svakako predivni i omiljeni mnogima, ali mene, iz različitih razloga, nisu oduševili). A SF mi je i te kako prijao. Ne sećam se da sam negde bila tako opuštena, a stalno u pokretu. Uz to, imali smo “vodiča” kroz grad, ženu koja je poreklom sa naših prostora, ali već više od decenije živi tamo i pokazala nam je grad iz drugog ugla (i o tome više u sledećim tekstovima – jedva čekam sve pojedinačno da vam ispričam).

Bonus:

Svakako, trebalo bi videti Arches, Monument Valley, kao i The Wave (“Talas”), ali ova prva dva zahtevala su još mnogo kilometara, a ovo treće je gotovo nemoguća misija, posebno ako vas putuje više. Naime, za ulaz u Wave dan ranije se organizuje lutrija (ne šalim se!), i od prijavljenih (kojih bude nekoliko stotina) samo dvoje (tokom leta, kada prijavljenih ima više od hiljadu izvlači se 10 imena) ima sreću da poseti ovaj nacionalni park. Razlog za to je jasan – kada broj turista ne bi bio ograničen, ova prirodna lepota vrlo brzo bi bila nepovratno oštećena.

Važno:

Kada se pakujete za kampovanje budite pametniji od mene i računajte da će uvek biti hladnije nego što očekujete. Tačnije, spakovala sam se ja kod kuće pametno, ali sam sve stvari za kampovanje ostavila u Las Vegasu, u domu naših saputnika, a sa sobom ponela samo ono što sam spakovala “za svaki slučaj”. Zbog toga ćete biti uskraćeni za fotografije mene, jer odevne kombinacije iz dela puta koji smo obišli RV-jem nisu baš gledljive 🙂

Evo zašto je RV bolji od automobila: Foto: © Lazar Mišeljić

Evo zašto je RV bolji od automobila / Foto: © Lazar Miseljic

Još važnije:

Ne otkrivam toplu vodu, ali nije zgoreg napomenuti – Google nam često može biti najbolji prijatelj, pa je to slučaj i sa pretraživanjem destinacija na koje želite da odete. Tako, npr. ako planirate da posetite Brajs kanjon, samo ukucajte u pretraživač “bryce canyon” i Google će vam, pored adrese, broja telefona, recenzije i ostalog, izbaciti i kada je na ovoj lokaciji najveća gužva – vodite računa o tome ako ne želite da vidite samo potiljke stotina ili hiljada ljudi ispred vas, umesto atrakcije koju ste želeli. Takođe, uvek pogledajte informacije za istu destinaciju i na Roadtrippers, saznaćete iskustva iz prve ruke, kao i cene ulaznica.

Hoover dam, brana pored Las Vegasa; Foto: © Bojan Bokic

Hoover Dam, brana pored Las Vegasa / Foto: © Bojan Bokic

PREVOZ

Dobar deo plana, osim odluke “gde”, bio je i “kako”.

Avion

Iz Beograda smo avioprevoznikom KLM leteli za Njujork, sa presedanjem u Amsterdamu (odakle smo leteli Delta Airlinesom), a za Beograd smo se vraćali kompanijom Air France iz San Franciska, preko Pariza. Karte smo kupili preko agencije Big Blue, koštala je 552 evra po osobi i tada je definitivno bila najpovoljnija opcija, budući da smo ih uzimali mesec dana pred put. Ukoliko želite sami da pronađete najbolju opciju za sebe, možete to učiniti preko pouzdanih sajtova, poput e-Dreams – npr. ako preko njih sada kupite karte za iste destinacije datume kada smo mi putovali (15. maj-3. jun) koštaće od 525 evra po osobi pa naviše, a ovaj sajt može vam pomoći i u pronalaženju povoljnog smeštaja u paketu sa letom (ili pojedinačno).

Iz Njujorka (sa aerodroma Newark) leteli smo za Las Vegas popodnevnim letom, naravno United Airlinesom (jer nema baš mnogo izbora) i karta je po osobi koštala 289 evra. Ukoliko biste sada rezervisali let za isti datum (21. maj), koštalo bi vas od 210 evra (takođe preko e-Dreams), razlog nešto više cene tada je bilo (osim činjenice da smo se kasno setili) što smo putovali pred Memorial vikend. Ono što treba da imate u vidu jeste da United Airlines na letovima unutar Amerike funkcioniše gotovo po principu low-costera – iako let traje 6 sati, ne očekujte hranu, jer sve što želite da pojedete i popijete moraćete da kupite, ukoliko biste da se razonodite gledanjem filmova i to ćete morati da platite, kao i internet.

Najzabavniji način da se prevezete sa Menhetna na Ruzvelt i nazad (ako se ne plašite visine) / Foto: © Bojan Bokic

Najzabavniji način da se prevezete sa Menhetna na Ruzvelt i nazad (ako se ne plašite visine) / Foto: © Bojan Bokic

Prevoz po gradovima

U Njujorku je pitanje prevoza zapravo najlakše rešivo – dok ste tamo najpametnije je da koristite metro, sjajan je i stižete svuda, a nedeljna karta koju možete koristiti neograničeno puta košta 31 dolar + 1 dolar izdavanje kartice (cene pojedinačnih, mesečnih i ostalih karata možete pogledati ovde).

Za sve ostale gradove, koji nemaju ovako dobar javni prevoz, rešenje je – ako postoji Uber, vozite se Uberom, jer je daleko povoljniji od taksija. A u San Francisku imate i nešto bolje – Lyft. Zašto mislim da je Lyft bolji od Ubera? Npr. čim sam otvorila nalog (povezan sa mojim FB profilom) dobila sam 50 dolara gratis, a kako je maksimalno 5 dolara po vožnji, 10 puta mi je račun bio umanjen za tu cifru. Da sve bude još bolje, kada sam birala “linijsku” vožnju, odnosno kada mi je bilo OK da se još neko vozi sa mnom ako idemo u istom pravcu, vožnje su me izlazile 6-8 dolara, iako sam uglavnom na kraju bila sama u vozilu (dakle, kada se odbije 5 dolara popusta, plaćala sam 1-3 dolara po vožnji + bakšiš koliko odaberem). U Njujorku, otkako ih ima, imaju akcijske cene 50% popusta na vožnje radnim danima – znači možete se voziti Menhetnom za 10-15 dolara.

BONUS!
Ako otvorite nalog klikom na ovaj link dobićete od mene kredit 20 dolara za lepši početak!

Naša kućica na točkovima; Foto: © Lazar Mišeljić

Naša kućica na točkovima / Foto: © Lazar Mišeljić

Kuća na točkovima

Budući da je na prvi deo road-tripa krenulo nas petoro odraslih + dva psa, imali smo opciju da ili iznajmimo dva automobila, ili da putujemo RV-jem. A road-trip je uvek bolji u RV-ju. Iako je, kada je novac u pitanju, možda i jeftinije bilo odlučiti se za automobile i hotele/motele, RV varijanta svakako je zabavnija, a i mnogo je komotnije onima koji se voze, jer mogu i da šetaju, jedu, piju, spavaju, što je veoma bitno, jer je u Americi sve veoma veliko i daleko, sasvim je sigurno da bismo vožnju automobilom teže podneli i morali da pravimo više pauza.

Tako, odlučili smo se za standardni RV, dužine 25 fita (nešto duže od 7.5 metara), koji smo rezervisali kod Cruise America. Preuzeli smo ga 22. maja i vratili 26. a za tih 5 dana koštao je oko 1300 dolara. U tu cenu uračunat je i depozit od 300 dolara, koji se plaća prilikom preuzimanja vozila, i cena za procenjene milje. Budući da smo prešli mnogo više kilometara nego što su oni procenili, doplatili smo još oko 200 dolara. Dodatni trošak bio je benzin (o ovome vodite računa kada putujete kroz Ameriku, jer cene od države do države drastično variraju, pa negde za galon – što je otprilike 3.7 litara možete platiti 2 dolara, a negde i 5 – prosečne cene možete pogledati na ovoj mapi) i mesta u kampovima (o tome u pasusu “Smeštaj”). Koliko nas je tačno izašlo gorivo nisam sigurna, ali budući da u proseku RV troši oko 20 litara na 100 kilometara, a mi smo njime prešli više od 2000 km, imate otprilike ideju (sve ovo su razlozi zašto za road-trip važi ono – što više ide to bolje, jer se račun deli između više ljudi).

Naš verni drug na trećem delu putovanja; Foto: © Bojan Bokic

Naš verni drug na trećem delu putovanja / Foto: © Bojan Bokic

Rent-a-car

Iz Vegasa do San Franciska išli smo automobilom Nissan Rouge i kada smo ga birali važno nam je bilo nekoliko stvari – da je udoban, da u gepek mogu da stane sav naš prtljag (jednom ću naučiti da se pakujem ekonomičnije, obećavam), i veoma važno – da možemo da ga iznajmimo u jednoj državi (Nevada), a vratimo u drugoj (Kalifornija). Pogledali smo nekoliko opcija i bile su suludo skupe (neki su nam zbog ostavljanja u drugoj državi duplirali traženu cifru), a onda smo pronašli idealnu varijantu – preko Sixt iznajmljivanje SUV od 26. do 31. maja sa navigacijom (koja je preko potrebna i nemojte misliti da bez nje možete da se snađete) i svim taksama izašlo nas je nešto ispod 200 dolara. Sada kada gledam ponude za isti period daleko su skuplje, ali Sixt ima odlične “last minute deals”, pa smo zbog toga tako dobro prošli. Dakle, savet je – ne bukirajte automobil previše unapred.
Naravno, i ovde nas je dodatno koštalo gorivo. Budući da smo prešli još preko 1000 kilometara, a Nissan troši oko 7 litara na 100 km, i tu možete otprilike izračunati koliki je trošak. Putarinu nismo plaćali.

Važno!
Za rentiranje automobila neophodna vam je kreditna kartica, vozačka dozvola (nisu nam tražili međunarodnu) i pasoš.

Veoma važno!
Budući da ćete po difoltu dobiti automobil sa automatskim menjačem (osim ako ne zahtevate drugačije), ako ga do sada niste vozili budite pametniji od nas pa istražite ranije kako se vozi. Naime, mi smo seli u automobil, pa shvatili da niko od nas nikad nije vozio automatik. Sreća, Sixt ima dobar wi-fi koji se hvata i ispred njihovog predstavništva, pa smo na brzinu proguglali 🙂 Istina, voziti automatik jeste daleko lakše, ali je još lakše ako znate osnovne stvari kao npr. kako se isparkirati i kako se vozi bez kvačila.

Kamp Hole in the Wall u Mohave pustinji / Foto: © Lazar Mišeljić

Kamp Hole in the Wall u Mohave pustinji / Foto: © Lazar Mišeljić

SMEŠTAJ

Naše omiljeno mesto u Njujorku (možda i na svetu) jeste ostrvo Ruzvelt. Nalazi se između Menhetna i Kvinsa (jedna metro stanica deli ga i od jednog i od drugog dela), ušuškano je i savršeno mirno. Imate najlepši pogled na Menhetn, a nemate osećaj da ste usred svog njujorškog ludila. Svaki put smo do sada birali i sigurno ćemo i ubuduće birati smeštaj baš tu, jer taj osećaj mira i bezbednosti ne može ni sa čim da se poredi. Odatle se na Menhetn stiže za nekoliko minuta ili metroom ili žičarom (vožnja air-tramom je posebno iskustvo!), po ostrvu se možete voziti autobusom, dok taksijem, odnosno automobilom možete stići samo iz Kvinsa. Ukoliko vas zanima ova lokacija za smeštaj, pogledajte šta nudi Airbnb, budući da tamo nema hotela.

Ostrvo Ruzvelt, mirna oaza usred "betonske džungle" / Foto: © Bojan Bokic

Ostrvo Ruzvelt, mirna oaza usred “betonske džungle” / Foto: © Bojan Bokic

Smeštaj u Njujorku je sve samo ne jeftin, posebno ukoliko imate visoke standarde (ili bilo kakve, zapravo). Malo šta možete naći za manje od 100 dolara po noći, čak su i cene hostela prilično visoke. Svakako, dobro pregledajte ponude na Booking, Airbnb, ali vidite i šta vam nude već pomenuti e-Dreams (ako kombinujete avion + hotel možete dobiti popust), kao i Travelocity, Lastminute i ostali. Nekada čak direktno na sajtovima hotela možete naći najpovoljnije ponude, ukoliko su im u toku neke akcije.

Bonus!
Ako bukirate smeštaj preko ovog linka, dobijate popust 20 dolara!

U Las Vegasu bili smo smešteni kod prijatelja sa kojima smo krenuli na road-trip, ali dobra vest u vezi sa Gradom Greha je što su ovde hoteli prilično povoljni. Naime, oni računaju da ćete novac ostaviti kockajući se, pa vas namame cenama soba, tako da u sasvim pristojnim hotelima možete odsesti već od 30 evra po noći (po sobi, ne po osobi). Ali ukoliko želite npr. u Bellagio, to će vas koštati od 300 evra pa naviše.

Pogled na Menhetn sa Ruzvelta / Foto: © Bojan Bokic

Pogled na Menhetn sa Ruzvelta / Foto: © Bojan Bokic

Kao što sam napomenula, prvi deo road-tripa (od Las Vegasa do Las Vegasa) putovali smo sa dva psa, pa je trebalo pažljivo birati smeštaje koji su pet-friendly. Istina, taj deo puta smo išli RV-jem, pa nam je to olakšalo deo posla, budući da smo u njemu i spavali, ali postoje i kampovi koji ne dozvoljavaju životinje, ili imaju ograničenja po pitanju kilaže i rasa pasa.

Dakle, uz RV, kao što sam napomenula, plaća se mesto u kampu. Svaki kamp je drugačiji (mi smo bili u 3 i zaista – ne mogu biti različitiji), ali uglavnom u njima imate prodavnice, možete da koristite kupatilo, da nakačite svoj RV na struju, ispraznite upotrebljenu vodu i napunite novu. Neki imaju i zabavni sadržaj, ali nismo testirali kakvog je kvaliteta, jer smo za to bili preumorni.

Prve večeri road-tripa bili smo smešteni u Riverside Resort and RV Park blizu Brajs kanjona i to je koštalo 33.36 dolara. Bili smo parkirani odmah pored potočića (iako se funkcioniše po principu rezervisanog mesta, mogli smo da biramo gde ćemo da stanemo budući da smo bili jedini te večeri tamo), priroda je apsolutno predivna, a kupatila su sasvim pristojna. Prodavnica je bila solidno opremljena i zapravo smo imali sve što je bilo potrebno. Tek kada smo došli na treću kamp lokaciju shvatila sam koliko je ovaj kamp bio sjajan.

Druge večeri bili smo u Leeds RV Park blizu mesta Hurricane, a cena je bila 35 dolara. Ovaj kamp mi je definitivno omiljeni od tri u kojima smo bili, jer je daleko najuredniji, a kupatila su u slatkoj kućici, gde su bile i mašine za pranje i sušenje veša, kao i “dnevna soba” sa tablom za šah, ukoliko je nekom do mozgolomki.

Treći kamp, Grand Canyon Camper Village, bio je najskuplji (46 dolara za noć), ali i najgrozniji, jer su kupatila bila kao iz horor filmova. Dakle, ukoliko vas put nanese do Grand kanjona, moja preporuka je da izbegavate ovaj kamp.

Bonus!
Ako birate kamp za putovanje, šta drugi kažu o njemu možete proveriti ovde, čisto da znate kuda ste se zaputili.

Fontana ispred hotela Bellagio ne radi u 6 ujutro / Foto: © Bojan Bokic

Fontana ispred hotela Bellagio ne radi u 6 ujutro / Foto: © Bojan Bokic

Nakon što smo vratili RV i prenoćili ponovo u Vegasu, nastavili smo put dalje. Naš saputnik odabrao je da spava u kampu u pustinji Mohave, Hole in the Wall, gde noćenje (zapravo, “parcela” na kojoj postavljate šator i zapalite vatru ako želite) košta 12 dolara, mi smo se odlučili da se počastimo “luksuzom” – u Laflinu smo rezervisali hotel Edgewater za neverovatnih 16 dolara (po sobi, za oboje). Sličan je princip kao sa Las Vegasom – namamiće vas niskim cenama, jer žele da se kockate (pomenuh već da je ovo Vegas za penzionere). Ukoliko vas put nanese tamo, svaka preporuka za ovaj hotel.

Smeštaj u Los Anđelesu našli smo preko Airbnb i koštao je (sa taksom za čišćenje) ukupno 208 evra za dve noći. Apartman se nalazio negde na pola puta između “centra” (to, inače, u LA ne postoji) i Beverli Hilsa, ali to na pola puta znači 33 stanice autobusom (da li sam već napomenula da NI SLUČAJNO ne koristite javni prevoz u ovom gradu) u jednom smeru. Na sam smeštaj nemam zamerke, budući da je bilo čisto, udobno, kraj je pristojan, a uz apartman smo dobili i parking mesto. Ipak, da mi je ova pamet, birala bih verovatno smeštaj na Beverli Hilsu.

Kada je smeštaj u Maderi (tj. daleko van Madere), na putu za Josemiti u pitanju, neću vam ga preporučiti, jer je u pitanju iskustvo za koje smo u svakom trenutku strahovali da će prerasti u scenario po kom će neko kasnije snimiti horor film. Dakle, ako idete za Josemiti bolje birajte smeštaj u Fresnu, jer je življi gradić (+ ima Cheesecake Factory, a to je uvek plus!)

Čuvena krivudava ulica Lombard u San Francisku / Foto: © Bojan Bokic

Čuvena krivudava ulica Lombard u San Francisku / Foto: © Bojan Bokic

I stančić u San Francisku rezervisali smo preko Airbnb, ali on više ne postoji u ponudi na ovom sajtu. Bio je to sladak studio, koji je svakako OK ako u njemu odsedaju dve osobe, pa čak i za tri može da prođe. Za 5 dana cena je bila, ukoliko se dobro sećam, otprilike 700 dolara. Dakle, smeštaj u San Francisku jednako je (ne)povoljan kao u Njujorku, možda čak i skuplji, a ono što su mi rekli da imam u vidu kada sam bukirala jeste da izbegavamo kvart Tenderloin (hvala Nebojša!). Odlična stvar kod Airbnb jeste to što, ako ne insistirate na tome da budete sami u celom smeštaju, možete da pronađete “shared room” opciju, po mnogo povoljnijim cenama, i to je definitivno dobra opcija kada je SF u pitanju.

VEOMA VAŽNO

Ne zaboravite kada planirate putovanje da vas neće koštati samo smeštaj, prevoz i džeparac – ovo su stvari koje još treba da uzmete u obzir.

+ Još fotografija sa putovanja možete videti na Instagram nalozima:
Bojan
Anja
Womanhattan

Toliko o našem road-tripu za sada, ukoliko imate dodatnih pitanja, ili iskustva koja biste želeli da podelite, biću veoma srećna da ih pročitam u komentarima.

Plaža Venice; Foto: © Bojan Bokic

Plaža Venice / Foto: © Bojan Bokic

Foto: © Bojan Bokic i © Lazar Miseljic

2 CommentsLeave a comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Detaljan vodič: Kako organizovati road-trip po Americi i koliko to košta